89. godišnjica rođenja Zvonka Marića

2. novembra 2020. god. navršava se 89 godina od rođenja akademika Zvonka Marića.

Zvonko Marić sa bratom Predragom u Leskovcu

Zgodno je da pročitamo kakve je uspomene na rodni Bujanovac a zatim i Leskovac (u kome je proveo detinjstvo i đačko doba) nosio u sebi  Zvonko Marić. Na 50 godina od osnivanja Instituta Vinča na poziv Miloša Jevtića urednika emisije „Gost Drugog programa“ Zvonko Marić je bio gost. Ovaj intervju je objavljen u knjizi Miloša Jevtića „Razgovori sa Vinčancima“ . Deo tog intervjua  opisuje Zvonkove uspomene na detinjstvo, osnovnu školu i gimnaziju:

“ Miloš Jevtić

Hvala Vam što govorite za Radio Beograd, za ciklus emisija “ Gost Drugog programa“. Drago nam je što govorite u godini kada Institut Vinča, Vaš naučni zavičaj, slavi veliki i važan jubilej – 50 godina uspešnog i značajnog rada…Namera ovih razgovora je, inače, da se kroz njih predstave život i rad naših značajnih stvaralaca. To su, u stvari, razgovori – portreti. Otuda, ovaj Vaš radio – portret započinjemo molbom da se podsetite svog prvog životnog razdoblja, kome pripadaju godine detinjstva i školovanja, osnovnog i gimnazijskog. Da li je Bujanovac – u Vašim pamćenjima – samo rodno mesto? Da li je, zapravo, Vaš pravi zavičaj – Leskovac, gde ste odrasli i gde ste se školovali? Kako ste u stvari proveli detinjstvo i godine školovanja do rata? Da li je rat prekinuo uobičajeno školovanje? Takođe, da li ste voleli školu? Kakav ste bili đak? Koji su vas predmeti privlačili? Da li ste se bavili i nekim drugim aktivnostima, vanškolskim, kako se to danas govori? Uostalom, kako ste – stekavši diplomu zrelosti – zamišljali svoje buduće godine?

Zvonko Marić

Za Bujanovac me ne vezuju nikakve uspomene. Ja sam tamo rođen, ali nekoliko godina po mom rođenju roditelji su napustili taj gradić i preselili se u Leskovac. Tamo sam živeo do odlaska na studije. Nadam se da me ne pitate za „muke mladog Vertera“, pošto su one opšte mesto i čar literature je u tome što ih može izraziti u nebrojeno formi.

Ostao mi je u sećanju jedan grad, nalik na druge u Srbiji toga doba, koji je sigurno imao svoju filozofiju palanke, ali, bar u mojoj porodici i u porodicama koje su je okružavale, osećali su su se potreba i napor da se preslikaju elementi života malih evropskih gradova i da se uspostavi veza sa velikim evropskim prestonicama. Po modi, po promenama u običajima, po literaturi koja se čitala, po svakodnevnim manirima, bili su vidljivi proboji onoga što dolazi sa Zapada. Postojao je, pored inteligencije, i sloj trgovaca, a na drugom polu bila je gradska sirotinja.

U živom sećanju mi je ostao internacionalni kolorit gradskog stanovništva. Ja sam učio da sviram violinu, a moj je učitelj bio Čeh. Bilo je mnogo medicinskih sestara – poljskih izbeglica, dosta Bugara, ali najimpresivniji deo bila je beloruska emigracija, sa kojom sam u više navrata saosećao. Oni su činili skoro većinu mojih profesora u gimnaziji. Nisu predavali samo predmete egzaktnih nauka, nego i jezike i istoriju.

Prva moja upućivanja u egzatne nauke  i interesovanja za njih proističu iz zanimanja moga oca. On je bio apotekar, imao je svoju apoteku i – po tadašnjem običaju da sva deca rade u roditljskim radnjama – ja sam počeo da radim u apoteci. Ubrzo, bar u praktičnom delu, za mene nije bilo tajni: naučio sam da pravim lekove po recepturama, skoro svu magistralu, i mogao sam ispravljati lekare kod slučajnih omaški u doziranju. Elementi apstrakcije, od tih prvih kontakata sa racionalnom komponentom života, bila su moja svakodnevnica.

Onda je došao rat. Normalno školovanje je prekinuto na više različitih načina. Dolazak nemačkih trupa bio je kao invazija Marsovaca – u dubokim slojevima sve se poremetilo, iako je grad naizgled pokušavao da živi u pozorištu zaborava. Pokreti stanovništva su bili skoro tektonski. Dolazak Srba iz Makedonije, južne Srbije i Kosova umnožili su broj tragičnih figura u mojoj najbližoj okolini. Pretpostavljam da odatle potiče u meni potreba da izvršim relativizaciju stvari za koje postoji uverenje da su stalne i večite.

“

Izdvojio sam samo početak ovog radio – portreta Zvonka Marića, kako bi obeležio godišnjicu njegovog rođenja. U budućim člancima biće predstavljeni i drugi, najzanimljiviji, delovi ovog intervjua.

Autor sajta