Category: Jubileji Zvonka Marića

89. godišnjica rođenja Zvonka Marića

2. novembra 2020. god. navršava se 89 godina od rođenja akademika Zvonka Marića.

 

Zvonko Marić sa bratom Predragom u Leskovcu

Zgodno je da pročitamo kakve je uspomene na rodni Bujanovac a zatim i Leskovac (u kome je proveo detinjstvo i đačko doba) nosio u sebi  Zvonko Marić. Na 50 godina od osnivanja Instituta Vinča na poziv Miloša Jevtića urednika emisije „Gost Drugog programa“ Zvonko Marić je bio gost. Ovaj intervju je objavljen u knjizi Miloša Jevtića „Razgovori sa Vinčancima“ . Deo tog intervjua  opisuje Zvonkove uspomene na detinjstvo, osnovnu školu i gimnaziju:

Miloš Jevtić

Hvala Vam što govorite za Radio Beograd, za ciklus emisija “ Gost Drugog programa“. Drago nam je što govorite u godini kada Institut Vinča, Vaš naučni zavičaj, slavi veliki i važan jubilej – 50 godina uspešnog i značajnog rada…Namera ovih razgovora je, inače, da se kroz njih predstave život i rad naših značajnih stvaralaca. To su, u stvari, razgovori – portreti. Otuda, ovaj Vaš radio – portret započinjemo molbom da se podsetite svog prvog životnog razdoblja, kome pripadaju godine detinjstva i školovanja, osnovnog i gimnazijskog. Da li je Bujanovac – u Vašim pamćenjima – samo rodno mesto? Da li je, zapravo, Vaš pravi zavičaj – Leskovac, gde ste odrasli i gde ste se školovali? Kako ste u stvari proveli detinjstvo i godine školovanja do rata? Da li je rat prekinuo uobičajeno školovanje? Takođe, da li ste voleli školu? Kakav ste bili đak? Koji su vas predmeti privlačili? Da li ste se bavili i nekim drugim aktivnostima, vanškolskim, kako se to danas govori? Uostalom, kako ste – stekavši diplomu zrelosti – zamišljali svoje buduće godine?

Zvonko Marić

Za Bujanovac me ne vezuju nikakve uspomene. Ja sam tamo rođen, ali nekoliko godina po mom rođenju roditelji su napustili taj gradić i preselili se u Leskovac. Tamo sam živeo do odlaska na studije. Nadam se da me ne pitate za „muke mladog Vertera“, pošto su one opšte mesto i čar literature je u tome što ih može izraziti u nebrojeno formi.

Ostao mi je u sećanju jedan grad, nalik na druge u Srbiji toga doba, koji je sigurno imao svoju filozofiju palanke, ali, bar u mojoj porodici i u porodicama koje su je okružavale, osećali su su se potreba i napor da se preslikaju elementi života malih evropskih gradova i da se uspostavi veza sa velikim evropskim prestonicama. Po modi, po promenama u običajima, po literaturi koja se čitala, po svakodnevnim manirima, bili su vidljivi proboji onoga što dolazi sa Zapada. Postojao je, pored inteligencije, i sloj trgovaca, a na drugom polu bila je gradska sirotinja.

U živom sećanju mi je ostao internacionalni kolorit gradskog stanovništva. Ja sam učio da sviram violinu, a moj je učitelj bio Čeh. Bilo je mnogo medicinskih sestara – poljskih izbeglica, dosta Bugara, ali najimpresivniji deo bila je beloruska emigracija, sa kojom sam u više navrata saosećao. Oni su činili skoro većinu mojih profesora u gimnaziji. Nisu predavali samo predmete egzaktnih nauka, nego i jezike i istoriju.

Prva moja upućivanja u egzatne nauke  i interesovanja za njih proističu iz zanimanja moga oca. On je bio apotekar, imao je svoju apoteku i – po tadašnjem običaju da sva deca rade u roditljskim radnjama – ja sam počeo da radim u apoteci. Ubrzo, bar u praktičnom delu, za mene nije bilo tajni: naučio sam da pravim lekove po recepturama, skoro svu magistralu, i mogao sam ispravljati lekare kod slučajnih omaški u doziranju. Elementi apstrakcije, od tih prvih kontakata sa racionalnom komponentom života, bila su moja svakodnevnica.

Onda je došao rat. Normalno školovanje je prekinuto na više različitih načina. Dolazak nemačkih trupa bio je kao invazija Marsovaca – u dubokim slojevima sve se poremetilo, iako je grad naizgled pokušavao da živi u pozorištu zaborava. Pokreti stanovništva su bili skoro tektonski. Dolazak Srba iz Makedonije, južne Srbije i Kosova umnožili su broj tragičnih figura u mojoj najbližoj okolini. Pretpostavljam da odatle potiče u meni potreba da izvršim relativizaciju stvari za koje postoji uverenje da su stalne i večite.

Izdvojio sam samo početak ovog radio – portreta Zvonka Marića, kako bi obeležio godišnjicu njegovog rođenja. U budućim člancima biće predstavljeni i drugi, najzanimljiviji, delovi ovog intervjua.

Autor sajta

14 godina od smrti akademika Zvonka Marića

 

Danas se navršava 14 godina od smrti akademika  Zvonka Marića. Prelistavam “ Ogled o fizičkoj realnosti“ i po ko zna koji put postavljam sebi pitanje da li savremena fizička misao kod nas na odgovarajući način nastavlja da prati delovanje Zvonka Marića. Uvek optimista, verujem da je tako iako su standardi koje je on postavio izuzetno visoki. Da li dovoljno radimo?- ostaje odgovornost svakog ko se bavi fizikom. Uticaj celokupnog stvaralaštva Zvonka Marića je veliki i istovremeno predstavlja snažan podsticaj  razvoju  ne samo fizičke već i celokupne savremene  naučne misli u Srbiji. Oni koji poznaju delo ovog velikana znaju kolika je odgovornost ali i čast baviti se naukom u svakom smislu. Popularizacija nauke je danas izuzetno važna i zato je naša dužnost da to radimo neprekidno i da  i na taj način nastavimo delovanje Zvonka Marića.

Neka mu je večna slava!

mr Dragan Dimić

88. godišnjica rođenja Zvonka Marića – velikana srpske fizike

2. novemra 2019. godine navršava se 88 godina od rođenja akademika Zvonka Marića. Njegovo delo ostaje da živi kroz radove srpskih fizičara-njegovih učenika i saradnika. Jedan od njegovih saradnika je i akademik  Đordje Šijački koji je na portalu Galaksija Nova  pre tri godine objavio ćlanak „Sokrat i Platon naše fizike“. Prenosimo u celosti članak  koji će nas još jednom podsetiti na veličinu velikana srpske fizike Zvonka Marića.

 

               SOKRAT I PLATON NAŠE FIZIKE

 

Kao naučnika velikog dometa, otvorenog duha i izražene humanosti, neminovno ga je zaintrigiralo pitanje epistemioloških i filozofskih implikacija pojave kvantne mehanike na status fizike i ljudskog saznanja uopšte, što je bio predmet interesovanja tvoraca kvantne mehanike – Bora, Ajnštajna, De Brolja i Hajzenberga.

U osvit 18. oktobra 2006. ugasio se telesni život Zvonka Marića (rođen 1931. u Bujanovcu). Nosio je mučnu nemoć bolesti dostojanstveno i bez žalbi, kao što je i svaku drugu životnu tegobu. Njegovo nekoristoljubivo življenje u smrtnome svetu okončalo se bez vapaja i gorčine. Za njega nije bilo granice. Zakoračio je u večnu svetlost kojoj je uvek pripadao.

Granica je ostala pred nama, ali se dveri bogate riznice njegovog blistavog duha nisu zatvorile. Nesebično nam je ostavio svoje naučno delo, svoju filozofsku misao, svoja opredeljenja o važnim životnim pitanjima. Sve izrečeno jezikom čistim kao dijamant, jezikom široko obrazovanog intelektualca, kakvih je sve manje među nama. Da, baš kao dijamant, njegova je reč bila čvrsta i plemenita.

Njegova misao izbrušena blistavom inteligencijom i neprekidnim saznavanjem lako je nalazila put kako do svojih učitelja u mladosti, tako i do svojih učenika kasnije. Nije prezirao ničije mišljenje, znajući da svaka misao ima svoj trenutak, a svaki čovek svoje mesto.

Bogatstvo istine

Ako bih morao u nekoliko reči da sažmem život Zvonka Marića, izabrao bih mudrost, blagost, skromnost i bogatstvo. Bio je bogat jer je težio istini, uvek zadovoljan materijalnim što ga okružuje, uvek u potrazi za spoznajom, blag jer je svakog primao s mirnom radošću. Mudrost mu je dozvolila da rano spozna da nije na njemu da delo završi, već da mu učenje i stvaranje budu uobičajena navika i svakodnevni posao.

Za vreme izrade svog doktorata kod nobelovca Nilsa Bora u Kopenhagenu, Atini nuklearne fizike tog vremena, začelo se u Zvonku Mariću ono što će ga učiniti Sokratom i Platonom srpske fizike. Saznavao je od najvećih naučnika i harizmatskih ličnosti tog vremena s nezasitom strašću, kao da jede zrelo grožđe i pije staro vino. Saznavao je o fizici, ali i o filozofiji nauke i njenom humanom aspektu. Izabrao je sebi najbolje učitelje, stekao mudre i časne prijatelje.

Ovo razdoblje bilo je „veliki plavi krug i u njemu zvezda” za Zvonka Marića. S godinama, „veliki plavi krug” širio se zaslugom ovog izvanrednog čoveka. Imao je talenat da sakupi ljude oko sebe, da ih sasluša, posavetuje i poduči, imao je izvanrednu osobinu podarenu velikima da od svakoga nešto nauči i da svaki nauk poštuje.

Osnivač teorijske fizike u nas, naučnik koji je 1986. u SANU uveo ovu oblast nauke, bio je i svestran intelektualac i violinista. Kloneći se formalnih položaja, vladao je svojom plemenitom mišlju i lepotom svoje muzike. U svojoj knjizi „Ogled o fizičkoj realnosti” Zvonko Marić je rekao: „Za fiziku je to ishodište utočište svih pitanja; fizička realnost je predmet njenog istraživanja i određenja”. Ishodište zemaljskog trajanja Zvonka Marića je utočište svetle uspomene na naučnika, koju ćemo čuvati nastavljajući njegovo delo. Postavio je mnoge temelje. Na nama je da zidamo.

Bio je besednik koga smo svi pažljivo slušali, sagovornik koji je umeo da sluša, pronicljivi istraživač, skroman, ali odvažan; strog prema sebi, a blag, ali dosledan prema svojim učenicima i sledbenicima. Jasnog stava, velikog autoriteta, otmene misli, čisto i bez oklevanja izrečene na svakom od pet jezika kojima je govorio, Zvonko Marić, u koga se uvek moglo pouzdati, kome se uvek moglo verovati, čija je svaka reč bila potvrda naučnoj, moralnoj i ljudskoj istini, izneverio je nas smrtne samo jednom: onda kada je napustio nikada s njim dovršen razgovor i zakoračio u večnost.

Biografski podaci, koliko god laskavi, samo su štura informacija o velikanu srpske naučne misli, koga je bilo zadovoljstvo poznavati i čast slediti. Školovao se kao stipendista Ested-Fordove fondacije i CERN-a 1956-58. u Centru za teorijsku fiziku Nilsa Bora u Kopenhagenu. Ova škola je u to vreme bila centar razvoja kvantne teorije i centar rasprava o epistemiološkim i metodološkim problemima kvantne teorije i njene interpretacije. Potom je ostvario istraživačku saradnju sa Teorijskim odeljenjem Instituta za nuklearnu fiziku u Orseju u Francuskoj i Instituta za nuklearna istraživanja u Dubni u Rusiji.

Svestrana ličnost

Zvonko Marić se bavio, takođe, metodološkim i osnovnim problemima kvantne teorije i dugi niz godina sarađivao po ovom pitanju sa grupom istraživača Instituta Poenkare u Parizu. Njegov ovako sveobuhvatni prilaz imao je za rezultat niz značajnih radova iz oblasti nuklearne fizike na niskim i srednjim energijama, na problemima objedinjavanja nuklearne fizike i fizike elementarnih čestica, atomske i molekularne fizike, fundamentalnih pitanja kvantne mehanike i statističke fizike. Ne manje važan je njegov rad na filozofiji i teoriji saznanja.

Kao naučnika velikog dometa, otvorenog duha i izražene humanosti, neminovno ga je zaintrigiralo pitanje epistemioloških i filozofskih implikacija pojave kvantne mehanike na status fizike i ljudskog saznanja uopšte, što je bio predmet interesovanja tvoraca kvantne mehanike – Bora, Ajnštajna, De Brolja i Hajzenberga. U ovoj oblasti najviše je došla do izražaja svestranost i sveobuhvatnost Marićeve ličnosti.

Svoju duboku intelektualnu potrebu da sagleda problem u svim njegovim aspektima zadovoljio je i tako što je proučio delo Alberta Ajnštajna, Nilsa Bora i Ervina Šredingera i napisao studije o značaju njihovog stvaranja za fizičku misao i revoluciju u fizičkim naukama s početka prošlog veka. Rezultat ove analize predstavlja okosnicu njegove monografije „Ogled o fizičkoj realnosti”, za koju je dobio „Nolitovu” nagradu 1987.

Zvonko Marić je izabran za dopisnog člana SANU 1986, a za redovnog 1991. godine. Zahvaljujući sveobuhvatnosti njegove misli, Zvonko Marić je bio ne samo osnivač, već i duhovni voditelj teorijske fizike u Srbiji. U vreme kada je tvrdio da se procesi rasejanja na jezgrima moraju studirati upotrebom teorije polja, na našim fakultetima se kvantna teorija nije ni predavala. On je inicirao uvođenje ovog predmeta u nastavu fizike na Prirodnomatematičkom fakultetu u Beogradu. Zvonko Marić bio je prvi profesor kvantne teorije polja kod nas. Mnogi njegovi učenici danas su istaknuti istraživači u oblasti kvantne mehanike, fizike elementarnih čestica i gravitacije. Izvanredno širok spektar znanja i istraživački opus Zvonka Marića našao je odjek u radovima mnogih teorijskih fizičara.

Napustio nas je osnivač i doajen teorijske fizike u Srbiji, jedan od osnivača Instituta u Vinči, osnivač i lider teorijske fizike u Institutu za fiziku, jedan od glavnih pokretača i realizatora institucionalne međunarodne saradnje, rukovodilac međudržavnih naučnih projekata Srbije i Francuske, predsednik Društva fizičara Srbije, dobitnik „Nolitove” nagrade, dugogodišnji član Saveta za nauku Srbije, poliglota, filozof, erudita, naučnik sa kojim je moderna, kvantna i relativistička teorijska fizika stupila u SANU.“

autor:  akademik Đorđe Šijački

akademik Đorđe Šijački

87. godišnjica rođenja Zvonka Marića

 


Marićeva palata-porodična kuća Marića u Leskovcu

 

 

2. novembra 2018. god. je 87 godina od rođenja akademika Zvonka Marića. Bio mi je komšija kojeg nikada nisam lično upoznao  ali koji je svojim delom odredio moje zanimanje i pre svega me motivisao da se bavim fizikom. U detinjstvu mi je otac često pričao o jednom čoveku –  „atomskom fizičaru“ koji je živeo stotinjak metara od nas. Za mene je tada  „atomski fizičar“ bilo nešto uzvišeno, nešto čemu sam trebao da težim a istovremeno nešto veoma teško, nešto što ne može svako. Kasnije sam shvatio da je u tome bilo puno istine. Moj radoznali um je jednog dana ušao u taj čarobni svet fizike i shvatio svu njegovu lepotu ali i zahtevnost. Sve više sam shvatao suptilnost fizike i mogućnost da pomoću nje shvatim svet mnogo realnije. Kako se moje znanje proširavalo sve više sam shvatao značaj dela Zvonka Marića. 2013. god. sam magistrirao upravo na temi saznanja: „Ogled o fizičkoj realnosti Zvonka Marića“.

Povodom godišnjice rodjenja Zvonka Marića iz magistarske teze sam izdvojio neke uvodne delove koji odslikavaju delo Zvonka Marića:

“ Крајем 19. века класична физика се нашла у ситуацији да није била у стању да објасни спектар зрачења црног тела. То је навело Макса Планка да 1900. године уведе идеју о
дискретној – квантној природи енергије и да изведе формулу зрачења црног тела. Да би ова формула добила и свој физички смисао потрудио се Алберт Ајнштајн који је, да би објаснио фотоелектрични ефекат, постулирао да се светлосна енергија преноси у квантима који се данас називају фотонима. Ова Ајнштајнова идеја  представља изванредно достигнуће јер, не само што је дала физички смисао Планковој формули већ је и покренула низ дешавања у физици који су резултирали постављањем темеља развоју нове гране физике која се бави атомским и субатомским системима а коју данас називамо Квантна механика.

Темељи Квантне механике су постављени у првој половини 20. века од стрaне Бора, Ајнштајна, де Броја, Шредингера, Хајзенберга и многих других физичара, а сама њена појава довела је до великих последица на теорију сазнања и филозофију које се односе на физику и уопште на људско знање.

То је навело Звонка Марића да изврши детаљну анализу сазнајних и филозофских утицаја појаве Квантне механике на физику и уопште на људско знање и напише монографију „Оглед о физичкој реалности“ [1]. Монографија садржи два дела која су концептуално повезана. У првом делу се проучава проблем физичке реалности у класичној физици, и то у филозофији научног рационализма, филозофији конвенционализма, логичког позитивизма и конструктивизма. У другом делу се бави проблемом физичке реалности у Квантој механици.

Да би проблем физичке реалности проучио у потпуности Звонко Марић је детaљно проучио целокупна дела Алберта Ајнштајна [2,3], Нилса Бора [4], Ервина Шредингера [5], Луја де Броја [6] и Планка [7]. Као резултат  су настале студије [1-7], које је он написао о значају дела ових великих физичара за развој физичке мисли, а нарочито на њихову улогу у тзв. револуцији физике као науке у првој половини 20. века.

Марић је годинама био најистакнутија личност у теоријској физици код нас, што потврђују како његов научни рад  тако и ангажованост на вођењу и усмеравању теоријске физике у Србији [8]. На његову иницијативу се на студије физике Природно математичког факултета уводи нови предмет – Квантна теорија поља, а Марић је био први предавач. Први слушаоци тога курса су постали  истакнути истраживачи у области квантне механике, физике елементарних честица и космологије.

Многи наши, данас истакнути физичари имали су у личности Звонка Марића не само инспирацију већ и особу којој су се могли обратити за консултације и савет као оријентацију за свој рад. Звонко Марић се оправдано сматра као оснивач двеју лабараторија теоријске  физике код нас, у Институту за физику и у ИБК Винча.

Почетком шездесетих година прошлог века Марић је почео сарадњу са нуклеарним физичарима из Института за нуклеарне науке у Орсеју, а почетком седамдесетих са сарадницима школе Луја де Броја, нарочито са Жан Пијер Вижијеом из Института Анри Поенкаре у Паризу. У нуклеарној физици Марић је примењивао добро проверене и утврђене методе и законе квантне механике. У школи Луја де Броја Марић је истрајно радио на отвореним нерешеним питањима заснивања квантне механике. Марићеви сарадници који су се касније укључили у ту сарадњу су данас способни да прате модеран развој ових истраживања који се везује за појмове као што су квантна интерферометрија, квантна оптика, квантни компјутери, квантна телепортација, квантно инжињерство…

Марићев мотив да напише ову књигу вероватно потиче од тога што је боравио у Боровом институту, из кога је Бор водио жестоку расправу са Ајнштајном у вези питања из чланка Ајнштајна, Подолског и Розена (ЕПР) [10]: „Дa ли се квантно-механички опис физичке реалности може сматрати комплетним?“. Пошавши од метафизике и класичне и квантне физике, испреплетаности физике, филозофије и математике, Марић је показао да су питања физичке реалности стара колико и сама наука и описао како су се погледи и схватања о физичкој реалности мењали, развијали и усложњавали. Тако Марићева књига потврђује Ајнштајново схватање да теза о реалности сама по себи нема јасан смисао због свог „метафизичког“ карактера и према томе носи програмски карактер.“

  1.  Z. Marić, Ogled o fizickoj realnosti, (Nolit, Beograd, 1986)
  2.  Z. Marić, „O ulozi Ajnštajnovog stvaralaštva u modernoj fizici”, u Tribina-Anali 1 (Ogranak SANU, Novi Sad, 2005) str. 88-98.
  3. Z. Marić, „Albert Einstein”, u Teorija, urednik A. Kron (Privredni pregled, Beograd, 1979)  str. 5-15.
  4. N. Bohr,   Atomska fizika i ljudsko znanje (Nolit, Beograd, 1985) str. 9-15.
  5. Z. Marić, „Erwin Schrodinger“, u Zbornik predavanja na simpozijumu Ervin Šredinger i nauka našeg veka, urednik M. Božić (Institut za fiziku, PMF – Vinča, Beograd, 1987) str. 25-53.
  6. З. Марић, “Луј де Број“, Sveske fizičkih nauka-СФИН, VI(1) (1993) 2-11.
  7. З. Марић, „Век квантне физике”, у Епоха кванта – 100 година од открића кванта енергије, уредник Ф. Хербут (САНУ, Београд, 2002) стр. 1-21.
  8.   “Избор Звонка Марића  за редовног члана САНУ – реферат“, Свеске физичких наука – СФИН V(2) (1992) 115-121
    10.  A. Einstein, B. Podolski and N. Rosen, “Can quantum-mehanical description of physical reality be considered complete?“, Phys. Rev. 47  (1935) 777.

 

 

 

Translate »