Prilog Leposave Bebe Kron povodom trogodišnjice smrti akademika Zvonka Marića
IN MEMORIAM
ZVONKO MARIĆ 
1931 – 2006
Now cracks a noble heart. Good-night, sweet prince,
and flights of angels sing thee to thy rest!
Horatio (V.ii.370-371) in Hamlet,
Prince of Denmark by William Shakespeare
Akademik Zvonko Marić, fizičar, filozof i jedan od istaknutih naučnika modernog vremena umro je 18. oktobra 2006. godine u bolnici na Bežanijskoj kosi u Beogradu, u 75. godini. Sahranjen je 20. oktobra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Zvonko Marić je rođen 2. novembra 1931. u Bujanovcu, u apotekarskoj porodici, od oca Blagoja i majke Nade. Diplomirao je fiziku na Prirodno – matematičkom fakultetu u Beogradu 1955. i iste godine se zaposlio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči. Doktorsku disertaciju pod naslovom „Disperzija svetlosti na atomskim jezgrima“ odbranio je 1960. na Prirodno – matematičkom fakultetu. Iste godine postaje i rukovodilac Laboratorije za teorijsku fiziku, na čijem će čelu ostati do 1972. kada prelazi u Institut za fiziku. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran 1986., a za redovnog člana 1991. godine.
Na svom doktorskom projektu radio je od 1956. do 1958. godine u Kopenhagenu, u čuvenoj školi za teorijsku fiziku Nilsa Bora. Kopenhagenška škola je u to vreme bila centar razvoja kvantne teorije. Učestvovao je u istraživanjima u Institutu za nuklearne nauke u Orseju u Francuskoj (gde je dizajnirao izvesne krucijalne eksperimente koji su tu i izvedeni), u Institutu za nuklearna istraživanja u Dubni (Rusija), držao predavanja po pozivu na univerzitetima u Ženevi, Parizu, Trstu, Solunu, Atini, Moskvi, Taškentu, Samarkandu, Buhari, Hivi, kao i gotovo svim relevantnim univerzitetma ex-Jugoslavije. Dugi niz godina sarađivao sa Institutom Anri Poenkare u Parizu. Osnivanje škole teorijske fizike u Beogradu vezuje se za njegovo ime. Drugim rečima, kako to piše u Referatu za izbor Zvonka Marića u redovnog člana SANU, „godinama je najistaknutija ličnost i stvarni voditelj i usmerivač teorijske fizike u Srbiji“.
Naučna istraživanja dr Zvonka Marića uključuju nuklearnu fiziku na niskim i srednjim energijama, probleme objedinjavanja nuklearne fizike i fizike elementarnih čestica, atomsku i molekularnu fiziku, neka fundamentalna pitanja kvantne mehanike i statističke fizike kao i radove iz filozofije fizike i teorije saznanja. Proučavao je i epistemološke i filozofske implikacije koje na status fizike i ljudsko saznanje ima pojava kvantne mehanike, na čemu su insistirali njeni tvorci Bor, Ajnštajn, de Brolji i Hajzenberg. Rezultat te analize objavljen je u njegovoj knjizi „Ogled o fizičkoj realnosti“ za koju je Marić dobio Nolitovu nagradu 1987. godine. U prvom delu ove knjige Marić je erudita koji je iz ogromne literature klasične fizike izabrao da prikaže prave tekstove od kojih su mnogi prvi put čitalačkoj publici bili dostupni na našem jeziku, a u drugom delu Marić nam se prikazuje kao svedok istraživanja u kojima je i sam učestvovao, pri čemu je izabrao da saopšti samo ono što je u mnogim raspravama i ekperimentima ostalo nesumnjivo. Dok je prvi deo napisan u zaista dobrom tradicionalnom duhu, sa erudicijom i ukusom profesionalca, dotle je drugi deo napisan brilijantno, sa predanošću i žarom istraživača.
Zvonko Marić je objavio preko stotinu naučnih radova koji su citirani u međunarodnim referativnim žurnalima više stotina puta. Neki od njegovih koautora bili su i čuveni filozof ser Karl Poper kao i francuski fizičar Žan Pjer Vižije.
U intelektualnim poslovima, nezavisno od svog brilijantnog analitičkog uma, Zvonko Marić je imao strast „velikih posvećenika“ uključujući i onu koja bi se možda mogla nazvati „božanskom iskrom“ (koja izgleda da u trenutku njegovog rođenja nije bila na milijarde kilometara daleko).
Kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, u Marićevom salonu, nedeljom uveče, okupljali su se najistaknutiji intelektualci i umetnici Beograda toga doba, između ostalih pesnik Dušan Matić, slikar Peđa Milosavljević, logičar Aleksandar Kron, matematičar Milan Božić, dirigent Živojin Zdravković, novinar Miodrag Maksimović…
Zvonko Marić je bio izvrstan poznavalac umetnosti, suptilnog i istančanog ukusa. Bio je ubeđen da se u traganju za lepotom ponovo pronalazi prustovsko izgubljeno vreme i da lepa literatura pruža utehu za muke zemaljskih dana kojima smo ponekad izloženi. Knjiga na koju se često pozivao u svojim brilijantnim verbalizacijama bila je „Čovek bez svojstava“ Roberta Muzila. A tek Konstantin Kavafi! Prefinjena uteha za dane kada život postane suviše sumoran. Kavafijevi stihovi „Nikad nije rekla MOJE ili TVOJE, nikad tu ledenu reč“ bili su za njega ne samo primer lepog i plemenitog izraza, već i nešto u čemu svi koji su poznavali Zvonka Marića, mogu videti i jednu od kvintesencija njegovog karaktera, lišenog čak i ideje sebičnosti kao takve. Voleo je lepe gradove… Imao je snažnu i živu estetsku percepciju. Dugi niz godina je, putujuci s jeseni u Pariz, išao kolima, da bi proveo bar jedan dan u Veneciji, čarobnoj Serenissimi… Italiji i italijanskoj umetnosti posebno se divio. Iako se nikada nije aktivno politicki angazovao, u mladosti je bio član KP Italije. U Italiji je stekao i svoju pilotsku dozvolu i toj svojoj mladalačkoj ljubavi prema letenju („kada je napor uma prirodno usredsređen na poredak stvari u Kosmosu“, u šali bi govorio) vraćao se kad god je bio u prilici. Rado je letovao u Grčkoj, da bi sto češće mogao da vidi „jednu od najlepših stvari na svetu: Partenon“. Strasno je uzivao u klasičnoj muzici, pre svega baroknoj… Kada je radio na najtežim problemima, puštao bi Baha, i to „Muke po Mateju“, objašnjavaljući da mu posebno prijaju „lirski pasaži“.
Govorio je tečno pet jezika i služio se sa još sedam. Imao je onu specifičnu vrstu skromnosti koja pristaje veličinama. Bio je uvek smiren, rafiniran i velikodušan. Zvonko Marić je imao izraziti smisao za humor, naravno i na sopstveni račun. Na stvari koje su drugi ljudi uzimali smrtno ozbiljno, umeo je da gleda sa smehom, smišljajuci neviđeno duhovite komentare. Sve što je u životu radio, radio je stilom i svemu pristupao sa njemu tako svojstvenom duhovnom elegancijom. Bio je ubeđen da je život suviše kratak da bi „se čovek bavio inferiornim stvarima“ i to je neprestano dokazivao snagom sopstvenog primera. Na pitanja o religioznosti odgovarao bi da je većina velikih fizičara, odgonetajući tajne poretka u Kosmosu pre ili kasnije dolazila do ideje o Tvorcu, citirajući Ajnštajnovu rečenicu „Bog ne baca kockice“.
Privatno, živeo je gotovo asketski, sledeći Kantov kategorički imperativ. Moralni zakon u njemu bio je apsolutno autentičan i to je bilo vidljivo svima, pa i onima koji su ga samo površno poznavali. Što se drugog segmenta kategoričkog imperativa tiče, verujem da na nebu nad nama sija i njegova zvezda… Propter magnam gloriam tuam.
Dr Leposava Kron
Za poseioce sajta evo ukratko o Bebi Kron :
CURRICULUM VITAE : Dr Leposava Kron, naučni savetnik, Direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu
Leposava Kron je rodjena u Beogradu(1958.god) , gde je završila osnovnu školu i gimnaziju, sa odličnim uspehom. Diplomirala je na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1981. sa prosečnom ocenom 9.5, uspešno odbranivši rad Ego stanja i mogućnosti dijagnostičke procene. Dobitnik je Novembarske nagrade Univerziteta u Beogradu kao student generacije. Na istom fakultetu je završila postdiplomske studije na smeru Klinička psihologija, sa odličnim ocenama, a 1985. „sa osobitim uspehom“ odbranila magistarsku tezu pod naslovom Strukturalni i funkcionalni model teorije životnog scenarija. Zvanje doktora psiholoških nauka stekla je takođe na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1992. godine, summa cum laude odbranivši disertaciju pod naslovom „Psihološka tipologija homicidnog ponašanja“.
Od 1. aprila 1987. godine radi u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, počevši od zvanja istraživača-saradnika ( naučni saradnik od 1993., viši naučni saradnika od 1997.) do naučnog savetnika (od juna 2006).
Školske godine 1985./1986. godine studirala na University of California, Berkeley, na doktorskom programu. Zimskog semestra 1990. godine bila na istraživačkom boravku u SAD, na University of California, Berkeley i California State University, Sacramento.
U Institutu je izuzetno uspešno vodila nekoliko projekata i potprojekata. Makroprojekat „Teški oblici kriminala u Srbiji u uslovima tranzicije“ (1642), kojim je rukovodila dr Leposava Kron, visoko je ocenjen od strane Ministarstva (6. mesto u kategoriji društvenih nauka). U okviru projektnih zadataka koje je realizovala L. Kron uspešno je realizovano i odbranjeno desetak magistaskih teza i doktorskih disertacija.
L.Kron je dobitnik nagrade Ministarstva nauke i zaštite društvene sredine za izuzetna postignuća u nauci za 2002. i 2003. godinu. Dr Leposava Kron je objavila knjige „Seksualno nasilje: psihološka studija“ (1992) i „Kajinov greh: psihološka tipologija ubica“ (1993, prvo izdanje i 2000, drugo i dopunjeno izdanje), “Anatomija seksualne agresivnosti“ (2009) i preko osamdeset naučnih radova.
Za člana Svetske akademije za pravo i mentalno zdravlje (IALMH: International Academy of Law and Mental Health) sa sedištem u Montrealu izabrana je 1993., a za člana Međunarodne radne grupe za istraživanje ubistva (HRWG: Homicide Research Working Group ) sa sedištem u Čikagu 1993. godine. Podnela je referate (nekoliko uvodnih) na većem broju međunarodnih konferencija (Budapest, Montreal, Athens, Roma, Tromso etc.) i učestvovala u radu brojnih domaćih simpozijuma i kongresa.
Dr Kron je glavni i odgovorni urednik Zbornika Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja (od 2005.), jedan od osnivača i urednik Časopisa za kliničku psihologiju i socijalnu patologiju (1994.-1998.), i glavni i odgovorni urednik Jugoslovenske revije za kriminologiju i krivično pravo(od 2007).
Član je Upravnog odbora Instituta društvenih nauka u Beogradu (od 2005). Direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja od 2006.godine.
Govori engleski, francuski i služi se italijanskim jezikom.
Zahvaljujemo se Leposavi Bebi Kron na ovom divnom clanku koji još vise osvetljava licnost Zvonka Marića.
